druga adresa, ista likica.

kasnim. znam da kasnim, al nije do mene. mislim, malo jeste, ali većinom nije (omjer krivice negdje oko 20/80). kasnila je ova stranica, a ja kako sam se bila odjavila na starom blogu, nije mi se vraćalo na njega (to je tih 80%), a onda kad su završile stranicu ja nisam imala vremena, jer #škola i #život (to je tih minijaturnih 20%, retrospektivno mislim možda čak i pukih 15% moje krivice). uglavnom, eto, nakanila se, pa da vam sumiram zadnjih mjesec i po (zar ima toliko :O) dešavanja.

našli sestri i curi stan.

kad kažem našli, mislim našle njih dvije, al jel to je ta muška forma koja je kao univerzalna i neutralna. uglavnom, našle. nakon mjesec. MJESEC dana su tražile. i to je navodno pravo kratko. kao, posrećilo im se. znači džehenem. ja sam išla par stanova sa njima da gledam i odlučila da ću živjet sa mamom i tatom do kraja života. ako ikad budem imala neku partnerku il partnera mogu, bujrum, živjet sa nama, al ja se ne selim. to mi svakako nikad nije bilo jasno – zašto se žena mora seliti kod muževe porodice? u čemu je fazon? sestra mi je rekla da je to jer žene nisu prije mogle nasljeđivati imovinu (navodno, još uvijek ima država u kojima ne mogu), a muškarci jesu. onda su sinovi ostajali kod kuće i na zemlji, i to nasljeđivali, a kćerke prelazile kod drugih muškaraca na zemlju. al to mi ne djeluje kao uzrok, nego više kao posljedica. mislim, nisu žene rođene nesposobne da naslijede, to je i dalje neko napravio tako, ono neko je odlučio da žene ne treba da nasljeđuju. zeznuto je to miješanje uzroka i posljedica, nekako onda počnemo misliti da su neke nepravde prirodne, i zbog toga opravdane, a ne kontamo da su napravljene i da se onda mogu promijeniti. to sam i rekla sestri i onda joj rekla da će se zato neko doseliti kod mene, jer i ja mogu nasljeđivati. a sestra je rekla da ako već hoću da budem subverzivna bolje je da se borim protiv privatnog vlasništva, nego za slobodu nasljeđivanja. taj dio nisam baš najbolje skontala, ali je taj dan bila pravo nervozna zbog stana, pa nisam dalje pitala. pitala sam tetku i ona je rekla nešto o tome kako je akumulacija imovine nefer, ali ni to mi baš nije bilo skroz jasno. onda mi je tetkin partner sa police izvukao neku malu knjižicu, komunistički manifest, i dao to. počela sam al je malo smor, ako ćemo iskreno. moram guglat da vidim imal kakva dječija verzija, jer ovo udavi.

uglavnom, stan.

ako ćemo iskreno, i njih dvije su prilično razmažene i imale su baš onako malo nerealna očekivanja. žalile su se što su stanovi maleni, skupi, daleko, imaju puno kauča, puno ormara, vlage, loše tepihe, loše tapete, loš pogled. sve im je u početku smetalo. uglavnom, skontale su u neka doba da moraju promijenit prioritete. i onda su našle stan. mali, sa gigantskim kaučima i ormarima, ali finim gazdom koji je rekao da se može nešto od toga izbacit. u hrasnom, jer su skontale da im je bitnije da je ravno, nego centar. a i na toplanama je, tako da je tatin zahtjev ispoštovan. a nije nešto skup, jer im je i za pare bila malo frka. tako da, u suštini, dobro su prošle prilično. i ostao je pristojni kauč na kom ja mogu sasvim udobno spavati. tako da #win. al je onda nastao #plottwist, jer je mama morala saopštiti familiji da se sestra seli. nekako je, tajnim porodičnim vijećem, odlučeno da je to mamin zadatak. ili je odlučeno prešutno, ili, kao i većina tih stvari, nije ni odlučeno, nego se samo podrazumijevalo. pa je onda mama tako sjela, i udarila po imeniku na telefonu sazivat tetke, njihove porodice, nanu, dedu, baku, sviju, da dođu kod nas na porodični ručak prošli vikend, jer eto sestra ode. tetke su iskulirale, jer realno, imaju prečih problema i boli ih briga. baka je iskulirala, jer ne čuje baš najbolje na telefon, a i malo je senilna, tako da pretpostavljamo da nije čula. nana je složila takvu dramu da je razgovor trajao sat vremena, od kojih je pola mama držala na spikerfonu dok je peglala i samo joj povremeno govorila – razumijem ja vas, al razumite vi da je ona odrasla.

ukratko, nani je bilo šuhveli što je mama (tata naravno nije učestvovao u ovoj odluci što se nane tiče) pustila sestru da se odseli, pored našeg stana, jer a) sramota je, šta će narod reć, da se ona seli, a kod nas prazna soba; b) sramota je, jer šta ima živjet sama, a nije udata, šta će narod mislit ko joj kući dolazi i šta radi. na a) joj je mama rekla da narod ne zna koliko mi soba u stanu imamo, a i da znaju, ne tiče ih se. na b) je rekla da je bolje da se osamostali malo, prije neg što se useli s nekim i uda; na c) je rekla da sestra zarađuje i može sa svojim parama raditi šta hoće. sestra je naravno poludila na na b)! rekla je da je mama samo trebala reć nani jednom i za sva vremena da je ona lezbejka, da živi sa curom, i da nema nikakvih planova da se uda. ikad. mislim kontam ih obe – mama misli da bi nani to bio srklet i ne bi skontala, a nema potrebe da zna, ali kontam i da je sestri bitno da nana zna i to je skroz legit, jer ovako mora stalno nešto da joj laže, i pazi šta priča, i kako se ponaša. a i realno, šta ako bi nani bio srklet! bio joj je srklet i kad se mama za tatu udala, pa se privikla i ostala živa iako je kukala da će joj srce prepuć i otkazat. tako da, ono, nana the drama queen od 80-ih. svejedno se na ručku žalila na sve živo, uključujući hranu, temperaturu, vrijeme, čistoću kuće, neposlušnost mene i sestre (naspram poslušnosti rođaka), sestrinu “drugaricu” koja djeluje kao da je iz “fine kuće, al od naopake majke”. uglavnom, smorila nas sve kolektivno, tako da mislim da možemo pretpostavit da je sestra neće zvat u stan kad se useli. mama joj je rekla da mora, jer je to kulturno i običaj, onda je sestra, između brisanja dva tanjira, samo rekla da joj u zgradi ne radi lift, i da će morati pričekati svi dok ne proradi. dva sata kasnije – postala selfie iz lifta na instagram. namazana je ova moja sestra. treba učit od nje. to tetka stalno govori.

eh, druga stvar koja me smorila, osim sestrinog stana, je bilo valentinovo.

znači, natjerali su nas u školi da pišemo pisma simpatijama. KOJI IDIOTI SU TO SKONTALI. mislim, meni je stvarno bilo ofirno da pišem slatkom. šta mu imam pisat pismo, nije nam život pjesma hari mata harija, pričamo svaki dan na mesindžeru, sjedimo u klupi zjaedno, kao koja nebuloza. uglavnom, nisam – logično – njemu to poslala. onda se on nadurio. što meni nije bilo jasno, jer nije kao da ne zna da mi se sviđa. ono, išli smo pet puta nakon njegovog rođendana u muzej. mislim, nije da ja ne volim preparirane sove, al kao – gledam ih svako malo zbog tebe i jer su tebi zanimljive. al eto, uglavnom, to je onda ispala drama. pogotovo, jer sam napisala pismo najboljoj drugarici i najboljem drugu, jer je njemu bila pravo frka da neće dobiti ništa. i ja mu napisala nešto kako je super drug, i ubacila neki recept sa interneta. što je meni bilo skroz logično, jer on je htio da dobije nešto, i ja mu poslala nešto, a slatki nije jasno rekao da bi da dobije nešto, pa ono, kako bih ja znala da treba da mu pošaljem. mama je rekla da je bilo logično da ću mu poslat, i da je on u pravu, sestra je rekla da me voli i da sam genijalna, al da sam malo fulila. sestrina cura je rekla da sestra ne bi trebala meni da popuje kad je i ona totalno neromantična i onda su se njih dvije posvađale oko neke bombonjere. uglavnom, ne znam nikoga da mu taj dan nije prošao kao veći srklet nego što je morao biti. ustvari, bila je jedna genijalna djevojčica u mom razredu koja je napisala sama sebi pismo o tome zašto sebe voli, ono tipa, jer je pravo pametna, i talentovana i slatka. i bila je totalno chill cijeli dan i prekucala sve ikad. tako da ono totalna #dominacija. realno, to ću i ja uradit do godine, i totalno iskulirat sve ostalo. kontam da se malo više počnem družiti sa njom. al ne znam baš kako. je li imate vi nekih prijedloga? ja baš nisam pametna! svi uvijek drame kako da priđu nekome ko im se sviđa, a niko ne priča kako da priđeš nekome ko bi da ti bude drug ili drugarica.

uglavnom, slatki drama – na kraju sam zamolila najboljeg druga da mi pomogne da napravim neki kolač za slatkog i odnijela sam mu to, i izvinila se. i dalje nisam sigurna da sam išta fulila, ali mi je sestra (dok smo kupovale bombonjeru izvinjenja za njenu curu) rekla da su odnosi sa ljudima 90% kompromisi. mislim ok, al meni to zvuči pravo deprimirajuće. valjda ima neko s kim možeš imati vezu u kojoj možeš biti skroz ti i to je ok, i voli te zato, i konta te, i ne moraš pravit neke glupe kompromise? mislim, slatki se pravo obradovao, tako da je to bilo super, i onda smo (opet!) otišli u muzej. majkemi, počela sam u glavi sovama davat imena. mislim da mi ovo malo dosađuje, al nisam sigurna šta da uradim po tom pitanju. kontam, možda će bit bolje kada dođe proljeće. sve je bolje kad je vani sunce. osim ako imate alergiju na sunce, onda nije. al to je baš crnjak. lol. mislim sry. ne znam šta mi je. mama kaže da me puca pubertet. ne znam baš kako to izgleda, s obzirom da imam 0% iskustva preživaljvanja puberteta, al ako uključuje promjene raspoloženja za 180, od toga da mi se malo plače u wc-u, onda smije, onda svađa, onda opet plače, onda da, toeto. pitala sam sestru kad će proć, jer je isto kao pravo dugi, naporni, odvratni pms, ona je rekla kako još uvijek čeka da nju prođe i da će mi javit kad se to desi. ja sam se onda rasplakala, jer me nije ozbiljno shvatila. eto.

i da, sretan vam dan nezavisnosti. jeste vi morale crtat zastave u školi? joj to me tako smori svake godine. trebalo mi je do petog da uopšte naučim na koju stranu je onaj trokut, i gdje su zvjezdice. al stvarno ne vidim koja je poenta toga. iz godine. u godinu. stalno. i onda izložba školska, od 200 zastava. sestra je rekla da dogodine predložim da crtamo asocijacije na domovinu i onda mogu nacrtat kanistere i flaše, jer nikad nema vode. il samo bijeli kvadrat i reć da su umotani ulošci, jer su ulošci ofirni. il samo obojit papir u sivo i reć da je smog. imala je još ideja, pravo je krenulo, al nisam sve zapamtila. malo mi je čudan osjećaj jer je odselila. sad mi se opet plače. a smijala sam se do maloprije. odoh. da plačem, pa da se umijem, dok još ima vode.