i.
Imala sam 18 godina. Mislila sam da je obred inicijacije u svet odraslih glasanje. Da tako utičeš na svet. Da se prolama tvoj glas, da se čuje jako. Da ću znati kako to. Da ću znati za koga ću. A onda sam shvatila da je uvek pitanje da li je naš. Ko je manje loš. Da ne glasamo za, već da glasamo protiv. Otpor je bio da ne glasam. Da ćutim. A onda jednom, na dan lokalnih izbora, zvonili su mi na vrata da pitaju zašto niste još glasali, kada ćete. Strah. Bes. Panika. Reših da mučki odem na biračko mesto i uništim listić. Tamo su bili vođeni paralelni birački spiskovi. Nisu bili čak ni skriveni. Baka pre mene u redu je rekla: „Čemu ih vodite? To je zabranjeno.“ Ljudi u redu iza nje su stenjali, huktali i govorili kako samo zadržava red.
ii.
Vraćam se u Sarajevo. Simbolički povratak kući. Ja nazad, gde sam rođena. Posle toliko godina. Niko moj nije bio u Sarajevu od kada smo otišli. Od kada su me odneli. Ja se vraćam. Došla sam. Ali nisu svaka vrata otvorena i nisi uvek dobrodošao. Moji papiri o obrazovanju nisu priznati. A italijanski ili turski jesu. Možeš predati garanciju od cipela kao diplomu. Ja ne mogu. Nije važno što je na istom jeziku. Ali mogu dobiti informaciju da je priznata na Sokocu. Valjda da idem tamo. Svi u svoj geto. Pa da se ne sretnemo, mi i oni. A kad se sretnemo videćemo šta ćemo. Kao i prošli put. Taksa mi je naplaćivana kao stranoj državljanki jer govorim ekavicu. Strano državljanstvo. Nije važno gde si rođena. Devojka pre mene nije platila taksu. Osmelih se da pitam: „Zašto?“. Rekoše: „Studirala u inostranstvu.“ Aha, dakle, ima malo i veliko inostranstvo ili ništa. Pitaju me do kada ostajem. Smeju se kada kažem za stalno.
iii.
Sedim u čekaonici. Rukama pokrivam stomak. Nogu guram pod stolicu. Gola i nezaštićena. Ili se samo tako osećam. Neki osećaji su toliko intenzivni da to postaje stvarnost. Osećam da se svet mrvi oko mene. A znam da neće nestati. Da ću biti sutra ja. Ja sa mojom odlukom. Ja koja sam odlučila da ne rodim. Ja koja je trebala da razmislim. Noga koja mi i inače otkazuje poslušnost i koordinaciju još je vidljivija. Pertesova bolest. Nestaje svet u meni i oko mene. Uvlačim se u ordinaciju, trudeći se da budem nevidljiva. Doktor mi govori: „Ko vas je tako prevario?“
Osećam se kao da ne vredim ništa kao žena, kao um, kao ona koja može da odluči. Oduzimanje glasa i svesnosti kroz pitanje. Ko me je prevario. Nema mogućnosti da sam želela seks. Da sam volela. Da me je voleo. Da sam ostala trudna. Da su se stvari promenile. Ništa. Mene je samo neko mogao prevariti. Jedva sam se popela na sto. Drhti telo, duša podrhtava. Suze same idu. A znam, biće i sutra.
Tokom zahvata kroz utrobu su me kidali i sekli, a mozak i duša su se raspadali u delove. Suze su išle, ali nisu prale.
Završavamo. Daju mi neke papire i govore: „Sada ste slobodni“. Nikada se manje slobodnom nisam osećala.
iv.
Mama mi je bolesna oduvek. Od kada je pamtim. Kada se rodio brat, nakon 14 dana kada smo šetale, gurajući kolica, rekla mi je: „Eno mi ga tata“. Njen tata je mrtav tada bio već 14 godina. Od tada samo nagore. Krila sam to. U školi sam lagala da mi mama ima posao. I da je pametna. Jako mi je bilo važno. Samo mi je to bilo važno. Deca nikada nisu govorila da nije tako. Ne znam da li su videla. Ali nisu govorili. Ja sam verovala da ne vide. Sama sam peglala majicu za fizičko. Uvek me je peklo kada je razredna govorila: „Vidi se čija se mama bavi decom i ko ima ispeglanu majicu za fizičko.“ Ja sam se uvek pitala da li je moja mama u toj grupi. Da li ja dobro sakrivam trag. Peglala sam majicu po sat vremena. Okretala, da proverim da li bi prošla kao da je mama sredila. A onda je jedna žena rekla tati pored puta: „Vodi je da joj hodža čita zapis. Ako ste pravoslavci, prvo kod sveštenika i u manastir. To pomaže.“ Bili su. Rekli su majci i ocu: „Neka se krsti, duša joj se muči.“ Da odluči drugi za ženu od 37 godina. Bog zna da uceni. I ima jasna pravila. Ima spasa, ako uzmeš člansku kartu. Lekari nisu govorili ništa. Ni da joj se duša muči. Samo su zaključavali vrata na spratu na kom je ležala. Samo sam videla kako lupa, i kako plače. Kako želi da ide kući. Ali tata je govorio: „Moramo je tu ostaviti, tako je bolje, da je izleče“. Ne vidim da joj je bolje ili, možda, kratko traje.
v.
Ako je ovo naše društvo, ja sam izdajnica. Ako su to naše vrednosti, nastavljam sa izdajom. Napišite slovima od kamena na trgu: pristajem da budem izdajnik. Ona nije građanka. Ako su ovo vrednosti, ako ste vi patriote, građani, ja sam izdajnica. Ako su lečenje pod ključem, ako je umiranje pored puta od gladi, drhtanje kao pas deo našeg društva, ja nisam. Ako je patriotizam nepriznavanje znanja, radi politike, ako je nemanje mogućnosti za izbor partnera, za decu, odlika građanskog društva, ako patriotizam nije odricanje od gluposti, kritičnost, propitivanje neposlušnosti, ne činim takvo društvo. Ako je sloboda to da nemam za koga da glasam. Ja sam izdajnik. Ja nisam građanka.
Autorica: Nataša Okilj