Intervju sa fotografkinjom Tajanom Dedić-Starović.
Razgovarala: Marina Veličković
Prije nekoliko mjeseci sam, sasvim slučajno, došla do Facebook stranice Artist at Camera, a nedugo zatim sam imala priliku upoznati Tajanu Dedić-Starović 24-godišnju umjetnicu koja stoji iza stranice. Tajanine fotografije su odvažne – ruše pravila i pomjeraju granice – navode nas, kao posmatračice, da preispitamo svoju ulogu u stvaranju narativa i konzumiranju umjetnosti. Sa Tajanom sam razgovarala u Banja Luci, a zatim, u duhu milenijalki kojima je online prostor podjednako stvaran kao i fizički, i na Facebooku, o fotografiji, umjetnosti koja se izlaže online, ženskoj seksualnosti i feminizmu.
BONA: Htjela sam te intervjuisati za Bonu nakon što sam na Facebooku vidjela tvoj album – What Keeps You Up At Night. U opisu albuma stoji – Sve ono što intrigira, što provocira, što je izvrnuto i neuobičajeno, što je lepo i ružno. Sve ono što je naizgled obično. Za uživanje i inspiraciju. Ja sam album doživjela kao eksploraciju ženske seksualnosti – zašto misliš da je to još uvijek tema koja provocira i intrigira? Šta za tebe znači provokacija?
Kompletan album predstavlja fotografije koje se bave poprilično intimnim stvarima i koje istražuju različite aspekte fizičkog i psihičkog selfa, samopoimanja. Nisu sve fotografije deo iste serije, ali imaju zajedničku tematiku i konceptualno su slične i to je razlog zašto su na jednom mestu. Istina je da na većini tih fotografija istražujem ženu i njenu seksualnost. To su teme koje me genaralno privlače i mislim da su veoma bitne u procesu doživljavanja sebe. Iskreno, ne smatram da je ova tema više toliko provokativna i intrigantna (barem ne u okruženju u kojem živimo, ali to je i dalje ogroman problem na nekim drugim lokalitetima), međutim, način na koji će određena ideja biti predstavljena, jeste ono što je čini i provokativnom i intrigantnom. Ženska seksualnost je tema koja je u svetu umetnosti sve više transparentna i ne bi trebalo više da izaziva ikakvo čuđenje: ipak, ukoliko se izađe samo malo van okvira standardnog predstavljanja ove teme, na način na koji je to publika navikla, onda se ponovo susrećemo sa osećajem provokacije koju rad izaziva kod posmatrača_ica. Provokacija za mene isključivo znači buđenje svesti. Publici je potrebno privući pažnju, naterati ih da dok skrolaju svoje društvene mreže zastanu bar sekundu duže i da se u njima javi bilo kakav osećaj. Nemam problem da predstavljam ni lepe ni ružne stvari, ukoliko procenim da mogu da izazovu određenu reakciju i navedu pojedinca_ku na razmišljanje. Davno smo se pomerili od larpurlartističkog doživljavanja sveta, nije više dovoljno da je nešto „samo lepo“, niti to ima ikakvu funkciju.
BONA: Fascinantan mi je autoportret – Things you do when you’re alone. Sa jedne strane je jako senzualan, a sa druge je u sredini tvoje oko koje viri iza slojeva kože; istovremeno djeluje kao poziv na objektifikaciju, ali i na suočavanje sa objektom seksualizacije. Kako na fotografijama zadržati svoj agens i da li je moguće zadržati kontrolu nad narativom kada je rad već objavljen?
Iako volim rad sa modelima, najčešće radim autoportrete, jer ipak najbolje mogu da predstavim intimu ako sam ja ujedno i model. Prilikom kreiranja određenog rada, imam razvijen koncept, ideju, kompletnu priču, a onda se trudim da sve to predstavim vizuelno na što adekvatniji način. Iz tog razloga najčešće radim serije fotografija, jer tako mogu da kreiram što očigledniji narativ. Međutim, dešava se da publika interpretira moj rad na svoj način. I ja smatram da je to najlepša stvar kada je u pitanju umetnost. Nikada ne insistiram na razumevanju mog rada onako kako sam ga ja doživela, osim kroz naslov serije i fotografije, i ponekad koju rečenicu o tome šta je bila ideja vodilja prilikom kreiranja. Mnogo mi je zanimljivo da čujem kako neko drugi interpretira moj rad, a to je ono što je bitno, to je onaj momenat kada posmatrača_icu rad pokrene i kada on_a zapravo uključi mozak. Ipak, trudim se da taj rad bude što konkretniji i jasniji, kako ne bi dolazilo do eventualnih potpunih zabuna u interpretaciji, ali to se retko događa.
BONA: Često na istoj fotografiji spajaš (ili suprotstavljaš) elemente koji su otvoreno seksualni, i elemente koji aludiraju na početak adolescencije (npr. Bananarama, Lolita, Only Glitters Left Alive), i tako problematiziraš seksualizaciju (i eksploatizaciju) tinejdžerki koje istražuju svoju seksualnost. Još uvijek postoje literarna čitanja Lolite u kojima se ona vidi kao zavodnica, a H.H. kao njena žrtva. Kako se oduprijeti narativu da je na djevojčicama odgovornost da ne budu seksualizirane?
Obožavam da spajam te elemente! Kao što sam već spomenula, seksualnost danas jeste prihvaćna do jedne granice, kada ljudi nisu više toliko iznenađeni seksualnom revolucijom i evolucijom. Međutim, seksualnost, u tom kontekstu eksploracije, kada smo malo stariji, ljude prestaje da interesuje na taj sirovi način, u odnosu na to kako te stvari doživljavamo onda kada smo u jeku adolescencije. Moja pozicija, kao fotografkinje koja istražuje ovakve teme i igra se sa njima je poprilično nezahvalna, ja predstavljam priču o devojaštvu iz perspektive osobe koja je izašla iz puberteta, jer me intrigira ta sloboda koju današnje devojčice imaju prilikom seksualizacije sebe. Ne bih želela da kažem da je to neprimereno, ali neke granice bi trebalo da postoje. Sve to dovodi do toga da se, nažalost, stiče utisak da je ta devojčica kriva što istražuje sebe i da to ne bi trebalo da radi. Možda je rešenje upravo u umjetnosti kakvu ja, i mnoge druge autorke i autori stvaraju kroz različite medije, a kroz koju iz svojih perspektiva možemo predstaviti taj rani začetak devojaštva (kao i momaštva, koje takođe ne bi trebalo zanemriti u ovakvim diskusijama) i koja može poslužiti razbijanju tabua o seksualnosti mladih devojaka. To je kao hod po tankom ledu jer može da izmakne kontroli, jer istovremeno sve mora biti i preterano, i u granicama odmerenosti.
BONA: Svojim radom si jako prisutna online. Da li smatraš da su Facebook i Instagram demokratizirali umjetnost i učinili je bogatijom, ili da su doveli do potpune relativizacije standarda?
I jedno i drugo. Sa jedne strane, kompletna internet revolucija, sa posebnim naglaskom na društvene mreže je donela nešto neverovatno za umetnost i umetnice, a to je mogućnost prikazivanja svog rada bilo kome i bilo gde na ovom svetu. To je jedan lepi začarani krug jer umetnici_e pokazuju svoje radove, umetnici_e crpe inspiraciju iz dela koje su kreirali_e drugi_e umetnici_e, populacija je generalno više izložena umetničkim delima i kreira se jedna potpuno nova svest i način razmišljanja, te se stvara dobra interakcije među stvaraocima i uživaocima. S druge strane, upravo to sve je dovelo do poptune prenatrpanosti i prezasićenja raznim konceptima, raznim temama, koje su u konačnici sve slične i bliske. Teško je istaći se jer se publika brzo zasiti sličnog sadržaja, potreban je veliki trud kako bi joj se privukla pažnja. Nekakve vrednosti tu postoje i one se diferenciraju, ali nakon određenog vremena i to što je bilo drugačije i novo, postaje prosečno. Danas je sve u igri, i kvalitet samog rada, i način predstavljanja tog rada, način predstavljanja sebe, kreiranje svog umetničkog alter ega, a onda i način animiranja i ostvarivanja konekcije sa samom publikom. Sve to zajedno je zahtevno, te zahteva stalan rad i stalnu prisutnost, što je i razlog zašto sam u tolikoj meri prisutna na društvenim mrežama.
BONA: Da li smatraš da postoji razlika između ženske i feminističke umjetnosti?
Nisam sigurna da je moguće potpuno razdvojiti ove dve stvari, jer čim se bavimo pitanjem žene, mi se automatski bavimo i problemima kojima se bavi feminizam kao ideologija. Ipak, postoje autori_ke koji se isključivo baziraju na feminističkoj umetnosti i u tome su radikalniji_e. Svoju umetnost bih lično više okarakterisala kao žensku, jer na taj način imam više slobode da istražujem neke druge aspekte koji se možda ne bi podudarali sa feminističkom ideologijom. Ali u principu mislim da nema potrebe umetnost određivati u skladu sa takvim ideologijama, jer nikad niti jedan autor ne može da ispoštuje svoju ideologiju do kraja, jer umetnost nije matematika, u procesu kreiranja se dešavaju neverovatne stvari otkrivanja, prevazilaženja i saznavanja stvari koje nekada nisu u skladu sa našim prvobitnim mišljenjem. To je potpuno okej, samo treba ispratiti čitav taj proces i ne biti ograničena u vezi sa prihvatanjem sebe i okoline.
