Naša saradnica Tea Hadžiristić za treći broj Bone, koji je izašao u augustu 2018. godine, razgovarala je sa feministkinjom, filozofkinjom i prevoditeljicom Adrianom Zaharijević o femicidu, reproduktivnoj i socio-ekonomskoj pravdi, strukturnim i društvenim podlogama “privatne” sfere, te prostoru za emancipaciju.
Tea: Nedavno si pisala u Peščaniku o problemu femicida u Srbiji i o svakodnevnom i „sveprisutnom nasilju“. Bilo mi je zanimljivo kako si povezala femicid sa raspravom o tzv. bijeloj kugi. Na koji način su pokušaji kontrole ženskih tijela (i naših reproduktivnih izbora) povezani sa femicidom? Smatraš li da se nalaze na istom kontinuumu nasilja?
Adriana: Femicid je društvena stvar. Bez sumnje, ubistvom žene prekida se jedan konkretan život, nekoj Svetlani, ili Sabihi, ili Saneli, i u tom smislu je reč o privatnoj stvari – upravo je ona nestala s lica zemlje u privatnim okolnostima koje ne moramo znati i koje, verujem, kao javnost ni ne treba da znamo, jer se tragedija lako pretvara u medijsku farsu. Pa ipak, ubistvo žene nipošto nije privatna stvar u smislu da na njega ne treba reagovati, jer se tobože dešava u famozna „četiri zida“, jer se dešava nekom drugom, nekom ko nije dobro prosuđivao o svojim privatnim izborima. Na ubistvo se mora reagovati jer se ono nikad ne dogodi iznebuha, i pokazuje da tome namenjeni sistemi podrške zakazuju ili da ne rade svoj posao adekvatno. To je na najdirektniji način povezano sa stanjem u kojem se nalazi društvo koje nasilje ili toleriše, ili ga normalizuje, ili mu umanjuje značaj, što smatram da je slučaj sa Srbijom. Ako nam je svaki život važan, pa tako i Svetlanin, Sabihin i Sanelin, onda je femicid ne samo društveno pitanje, nego na gorući način ukazuje na društveni kvar na koji, kao javnost, imamo obavezu da reagujemo.
Femicid je društvena stvar.
O vezi femicid–bela kuga
Mesto o kojem govoriš ukazuje na licemerje medijskog izveštavanja o životima žena. Često na jednom i istom mestu imamo potpuno oprečne informacije o društvenoj stvarnosti. Crne hronike senzacionalizuju smrt, mučenje, krvoproliće, ali nam one jasno stavljaju do znanja da živimo u zemlji u kojoj je toliko nasilja da se ono približava fikciji, da se prosto može učiniti i senzacionalnim. Kada je o ženama iz crnih hronika reč, one su nasilju po pravilu izložene u okrilju vlastitog doma, a krvnici su im najbliže osobe. No, na stranicama istih novina postoji i „ozbiljna“ medijska refleksija o našoj stvarnosti, kao da je ta stvarnost odvojena od ove krvave bajke, i ta zamišljena, zabrinuta refleksija kaže: postoje žene – nikada muškarci – koje odbijaju brak, čime pokazuju neodgovoran odnos prema društvenoj reprodukciji, jer je u diskursu bele kuge udaja jednaka množenju i uvećanju nacije. Na istom mestu, dakle, imamo vest o prerezanom grkljanu i o razmaženim individualistkinjama koje u svojoj antinacionalnoj drskosti ne misle na prirodni priraštaj. Ono što nam mediji na taj način poručuju jeste sledeće: s društvom je sve u redu, odgovornost je na pojedinkama – kako za izbor nenasilnog partnera, tako i za borbu protiv bele kuge. Stoga ovde nije reč o identičnom obliku nasilja, ali je izvesno da je žensko telo bojno polje na kojem se vode bitke koje sa životima žena nemaju ničeg zajedničkog.
Na ubistvo se mora reagovati jer se ono nikad ne dogodi iznebuha, i pokazuje da tome namenjeni sistemi podrške zakazuju ili da ne rade svoj posao adekvatno.
Tea: Femicid je zanimljiva tema jer nasilje kojem su žene svakodnevno izložene izmiče iz privatne sfere porodice i stavlja ga u javni diskurs o odgovornostima i obavezama države – ukazuje na licemjerstvo društvenog ugovora, koji obećava da će nas brak i državljanstvo od nečega zaštititi. Pisala si o suodnosu institucija braka i građanstva i o načinu na koji se brak (pogrešno) romantizira kao privatna i prirodna stvar. Na koji način ove institucije podrivaju i instrumentaliziraju slobodu žena?
Adriana: Brak je drevna institucija povezana s mnoštvom činilaca o kojima danas retko mislimo. Brak je bio, a i dalje je, mada u drugačijem vidu, način da se uspostavi zajedništvo koje je temeljnije i šire od prolaznih, pojedinačnih odnosa, kakav je recimo trgovački. Žene su u tom odnosu zalog, ono što prelazi iz kuće u kuću, ono što dobija drugo ime, dar jedne porodice drugoj, „dar“ kojim se jemči mir i sloga. Brak je takođe (bio) ekonomska jedinica, zajednica koja obezbeđuje prenos imovine i prenos imena, ali i prenos i kontinuitet ispravne religije. U tom smislu, brak je uvek više od ljubavi dvoje supružnika: za njega su svojstvena pravila, autoritet i hijerarhijski odnosi. U doba nastanka savremenog građanstva, dakle, tek u 19. veku, brak dobija i oreol romantičnog družbeništva. Ova romantizacija, međutim, razvija se paralelno s jasnom podelom uloga, možda i jasnijom nego ranije, u kojima asimetrija ima ključno mesto: muškarac postaje građanin koji ima pristup sferi javnog i pravo na privatnost, a njegova romantična družbenica ne ostaje samo anđeo doma, već se tretira kao puki deo njegove privatnosti, kao ne-građanka. Ovaj oblik neravnopravnosti zadržao se – u različitim formama – i u vremenima kada su žene stekle mnoga prava. Razloga za to je više, ali je ključno pomenuti dva – brak naprosto nadilazi pitanje prava supružnika, o čemu jasno govore pomenuti istorijski tragovi koji u ovoj instituciji i dalje žive; s druge strane, odnosi u braku – kako se nasleđuje, kako se reguliše staranje nad potomstvom, kako se brak prekida – spadaju u domen regulacije države. Dakle, ta najprivatnija stvar, koja uvek uključuje viškove afektivnih odnosa, nikada nije u potpunosti privatna, niti je to ikada bila u svojoj dugoj istoriji.
Tea: Kako vidiš vezu između reproduktivnih i socio-ekonomskih prava? Da li reproduktivna prava sama po sebi mogu biti emancipatorna, i da li možemo govoriti o slobodi izbora (ne samo što se tiče abortusa već i braka) u trenutnom ekonomskom sistemu u regionu, koji je obilježen privatizacijom, mjerama štednje i slabljenjem socijalne zaštite?
Adriana: Reproduktivna prava uvek su emancipatorska. Zamislimo svet u kojem je kontracepcija nepostojeća, a pravo na abortus zabranjeno (svet koji istorijski nije tako dalek, a prisutan je i dalje na određenim delovima planete). U tom zamišljenom svetu, reproduktivnost žena postaje ograničenje, postaje ono što definiše naše mogućnosti ili njihovo odsustvo. No, reproduktivna prava su uvek u neposrednoj vezi sa socioekonomskim pravima. U državama u kojima je kontracepcija skupa, a abortus dostupan samo po visokoj ceni, neće im svaka žena imati pristup, niti će samim tim imati mogućnost da samostalno odlučuje o svojoj plodnosti. U našim zemljama se već dugi niz godina odigrava proces retradicionalizacije, i uzrok tome svakako treba tražiti u preživljavanju, pre nego u snažnoj potrebi da se obnove nacionalni i verski stubovi bračne zajednice. Kao što su penzije nasleđene iz jugoslovenskih vremena, često jedini siguran izvor prihoda za čitave mlađe naraštaje, tako i brak danas za mnoge žene postaje prihvatljivija opcija od neizvesnih zalaganja, bezuspešne potrage za poslom i nekim oblikom ekonomske samostalnosti. To, međutim, ima svoju cenu – duboko nezadovoljstvo, veća izloženost nasilju, duža spremnost na trpljenje, sve su to pre posledice oskudice nego romantizovanja patrijarhata.
Tea: Izbjeglička kriza je stavila u fokus pitanja apatridnosti i ljudskih prava, dokazujući na neki način tezu Hane Arendt da su ljudska prava suštinski prava građana – prava koja država garantuje za svoje političke subjekte. Izbjeglice, recimo, nemaju „pravo da imaju prava“. Nezaštićeni kao građani (i samim tim i kao politički subjekti), životi izbjeglica su svedeni na „goli život“ u „prostorima izuzetka“, gdje se pravila i norme utvrđenog pravnog i političkog poretka ne primjenjuju. Kako gledaš na tezu da su ženska tijela sama po sebi prostori izuzetka? Da li su upravo trudnoća i majčinstvo ono što žensko tijelo svedeno na goli život izdiže na nivo političkog subjekta vrijednog zaštite države? Da li smatraš da je diskurs (ljudskih) prava uopšte konstruktivan kao alat ženske emancipacije?
Adriana: Ako se „pravo na prava“ razume kao supstrat za sva druga, konkretnija prava, onda ga izbeglice imaju, samom činjenicom da su ljudi. Ono što je ova humanitarna kriza još jednom ogolila jeste to da čovek nema supstantivno značenje ako istovremeno nije i građanin ili, preciznije, državljanin svoje države koja mu garantuje različita konkretnija prava koja „pravo na pravo“ prikazuju kao njihovu skrivenu osnovu. Drugim rečima, ljudi smo samo ako nas priznaje neka država. Dokle god je parola „ljudi, ne teritorije“ samo parola, ljudskost ostaje puka apstrakcija. U tom smislu, borba u ime ljudskih prava u vremenu prekarizacije, snažnog povratka nacionalne države s asimetričnim moćima, sekuritizacije, više nije dovoljno politički učinkovita. Možemo kritikovati državu kao prostor u kojem se mnogi, žene među njima, kreću na ivicama „vanrednog stanja“, jer su nezaštićeni, odbacivi, odstranjivi, manje-ljudi, i možemo insistirati na tome da je država kao takva problem, jer je ustrojena tako da stalno generiše vanredno stanje; ili možemo tražiti bolju državu koja će voditi računa o svakom svom građaninu i građanki pre no o sopstvenoj teritoriji i apstraktnom entitetu stanovništva. No, kao što imam sumnje u svet u kojem će „pravo na prava“ svakom biti dostupno osim kao privilegija, tako gajim sumnju u dobru državu u kojoj će kapacitet svake osobe imati prostora da se kultiviše i razvija.
…borba u ime ljudskih prava u vremenu prekarizacije, snažnog povratka nacionalne države s asimetričnim moćima, sekuritizacije, više nije dovoljno politički učinkovita.
Tea: Kako vidiš onda put naprijed? Da li postoji reforma države koja bi mogla učiniti da bude „bolja“ po tom pitanju, ili je potrebna veća promjena u načinu na koji razmišljamo o ulozi države, o privilegijama građanstva, i o tome šta znači zajednica? Da li postoji ikakva utopijska vizija ne samo ženske emancipacije nego i ljudskosti?
Adrijana: U svojoj knjizi Ko je pojedinac? bavila sam se upravo načinom na koji je u 19. veku država postajala „bolja“, usredsređujući se na značenje i cenu reforme. U tom smislu, imam sumnje da poboljšanje u ovim konstelacijama može zbilja biti totalno i trajno, a konstelacije danas na mnogo načina podsećaju upravo na viktorijansko doba. Naravno, u konkretnim situacijama kada se dovode u pitanje javna dobra ili ono što nam omogućava da dišemo, da se krećemo, da odrastamo i starimo dostojanstveno, treba da delamo sada i ovde, zadržavajući ono što je dobro ili se zalažući da ne postane „gore“. Međutim, smatram i da je neophodno uvesti utopijske horizonte u mišljenje, da je danas kada sa svih strana čujemo da nema alternative, ključno da je ponudimo, pa bila ona i sasvim neostvariva. Uostalom, pitanje ostvarivosti i jeste zamka koja od svih nas želi da načini eksperte koji primenjuju kratkoročna rešenja: poboljšanja i ulepšavanja stvarnosti. Insistirati na utopijskim vizijama danas je preko potreban vid angažovane kritike sveta u kojem je svako u krajnjoj instanci odbaciv i nevažan.
Razgovor prvobitno objavljen u trećem štampanom izdanju Bone koje u .pdf-u možete naći ovdje.