Ajtana Dreković – Dvije pjesme

KIŠNICA SA FIDŽI VULKANA

Da li si sada negde na severu,
da li još uvek kao nekad
ne veruješ ni slici ni prozoru
pa izlaziš rano, pažljivo paleći cigaretu
da ne pokreneš još neki načet led?

Ovde je sve kao nekad.
Nosim papuče u boji modrice,
pijem kišnicu sa Fidži vulkana
a onda odletim daleko

da bih se negde, u nekom
nepoznatom gradu,
na mermernim ramenima
nekog neznanog junaka
odmorila kao golub,
znajući o njemu koliko i o sebi
a onda odletela dalje.

Sve je ovde još kao nekad,
govorim „duh“, a beležim „dûg“,
„pramajku Evu“ čitam kao „pramajsku“,
liznem desni kažiprst,
pa stranu pomerim levom rukom…

Još uvek oblaci u mojoj sobi
zaklanjaju prozore,
a podne dočekam uvek na istom mestu,
smejući se glasno hodnicima solitera.
„Tiho“, kaže mi ona stara Ja, „možda neko
još uvek spava“.
„Glasno!“, pojaviš se niotkuda, „toga nemoj
ni da bûde!“

UTARP

Vozom zadihanim kao fabrika,
stigli smo u Utarp.
Prolazili smo kroz jednake gradove
i napuštali ih bez razloga.

Miris ribe i kiše.

Na kraju sela
dočekao nas je sedi par
koji se još uvek ljubi na vratima
kada jedno od njih izlazi.
Imali su tri ovce
i malu fabriku pletenja.

Abažuri od papira i vune.

Upitala sam koliko je daleko more.
Petnaest kilometara, odgovori stari Džon.
Osamnaest, reče dobra Karolin.
Da, kada se more povuče – našalio se starac.

Zaista, pomislih kasnije, na spavanju:

udaljeni smo onoliko
koliko se drugi povlače od nas.

Autorica: Ajtana Dreković

Free WordPress Themes, Free Android Games